\ У знак сећања на Јелену Стојиљковић

Музика као лек

muzika medicina

Пријатељи школе

tarisio2

Треба да се зна

treba da se zna

header

У знак сећања на Јелену Стојиљковић

Јун 2020. године...сваки јун,већ седамнаест година уназад, ученици и наставници Основне музичке школе „Невена Поповић“ дочекују са сетом, тугом и радошћу. Славе музику и младост, чувајући успомену на трагично настрадалу Јелену. Девојчицу пуну живота, љубави према музици, младу ученицу клавира... нашу Јелену Стојиљковић.
Ближи се почетак Меморијалног концерта. Свечана сала Основне школе „Свети Сава“ у Врчину. У једном углу мали ученик хармонике тихо се усвирава...на средини бине девојчица у розе хаљиници превлачи гудало преко жица виолончела, док клавир следи њену мелодију... у позадини се чује пригушени жамор деце, која љубоморно грле своје флауте, гитаре, виолине, чекајући свој ред да пробају пред наступ. Мали пијанисти чежњиво гледају према клавиру, па им је просто криво што и они не могу да пригрле свој инструмент. Полако стижу наставници... СВИ ... и директорка... и Јеленина породица. Мама Сузана, тата Томислав, браћа Никола и Ђорђе.
Доносе дивну корпу цвећа, која је увек поред клавира. И Јеленину слику, увек окренуту и према публици и према малим музичарима. А онда директорка исписује ПЛАКЕТУ и две дипломе. Исписује имена три најуспешнија ученика од првог до трећег разреда из наше школе. Три ученика са највећим бројем награда и признања у тој школској години. Најбољи од најбољих. Највећа част... већ седамнаест година. Директорка, уз широк осмех, који скрива ону сузу, што се кришом отргла и клизи низ образ, уручује Јеленине награде ђацима. Сузе...сетни осмеси...
А онда салом крећу да се шире звуци флауте и виолине који милују душу. За њима почињу да трепере звуци гитаре доносећи нежност, коју клавир и хармоника претварају у експлозију радости и весеља. Деца певају оду животу и шаљу звуке младости још даље...све до Јелене...
Музика, радост, срећа... све постаје једна нит која везује сва срца. Громогласни аплаузи...фотографисање...
Необичан јун 2020. године... Свечана сала Основне школе „Свети Сава“ у Врчину… Празна је… Поклопац клавира је спуштен. Фина прашина тихо шапуће да музика тренутно ту не станује. Али не може она дуго без Јоване, што може брзо да ниже црне и беле дирке... без Немање, што најбоље свира кола... не може без оне Ане, што не скида осмејак док тражи интонацију на својој виолини... ма не може ни без она два мала зврка са флаутама, Лане и Дуње...
Не може без Јелене... да нас слуша, да је се сећамо и заувек чувамо кроз музику.
 
jelena-stojiljkovic